Neće vodenica u zaborav
U Markovoj Crkvi kod Lajkovca živi i radi Đorđe Pavlović, najmlađi vodeničar u Srbiji.
Valjevo – Tek je zagazio u šesnaestu, a već je majstor svog zanata – vodeničarskog. I to pravi majstor, ima i majstorsko pismo koje to dokazuje. I pokazuje ga mladi Đorđe Pavlović, najmlađi vodeničar u Srbiji, sav beo od brašna, dok oko njega tutnje tri kamena Kumove vodenice u Markovoj Crkvi kod Lajkovca. Drečavonarandžaste „najke” na nogama ne mogu da zavaraju, ovom učeniku prve godine valjevske Poljoprivredne škole selo i vodenica su draži od „Fejsbuka” i nekih šminkerskih fazona. Za dva meseca će biti šest godina kako sa ocem Milanom melje brašno.
– Volim ovaj posao, usavršio sam ga, zato su mi vodeničari i dodelili majstorsko pismo. U vodenici uvek ima nešto da se radi. Sejem brašno, zasipam, nekad pomognem ocu šta je potrebno, naučio sam i kamen da podsecam – priča golobradi mladić. Kad je počinjao, pre šest godina, džak brašna je uveliko bio teži od njega, pa je kofom zasipao. A sad već skoro i džak može da podigne, ojačao je.
– Ovaj zanat kod nas se prenosi s kolena na koleno, stvarno bih voleo da ga nastavim, da sutra i svojoj deci pokažem šta su i kako to naši stari radili.
Nije hteo Đorđe da bude smešten u Domu učenika Poljoprivredne škole u Valjevu. Rekao je svojima da će svaki dan putovati na nastavu, ne može on bez svoje Markove Crkve, bez vodenice… Više voli selo nego grad, kaže.
Vodenica koja se danas zove Kumova, nasred Markove Crkve, najmanjeg sela u lajkovačkoj komuni, postoji već 250 godina. Svu oronulu, zaraslu u korov, polusrušenu, 15. aprila 2009. kupili su je meštanin Milan Pavlović, rudarski tehničar u lazarevačkoj „Kolubari”, i njegov kum Slavko Jovanović. Kumstvo Pavlovića i Jovanovića starije je od vodenice, tri veka su dve porodice u vezi.
– Obično kumovi u Srbiji nikako ne sarađuju, a mi smo baš ušli u zanimljiv ortakluk. Zasukali smo rukave i obnovili vodenicu, godinu dana nam je bilo potrebno da joj vratimo autentičan izgled. Tačno 15. aprila 2010. njeni kamenovi, posle pauze od 20 godina, ponovo su počeli da se okreću – s ponosom se priseća Milan. U Markovoj Crkvi živi 120 duša i postoje dve vodenice koje rade. Davne 1948, kaže popis, na reci Toplici koja izvire u Vrujcima, na toku dugom 26 kilometara, sve do ušća u Kolubaru kod Markove Crkve, bile su 23 vodenice. Danas – četiri koje rade. Kumova je jedina sa tri vitla i tri kamena i sva tri rade.
Milan Pavlović do kupovine vodenice nije bio vodeničar, tek tada je počeo da „krade” pomalo zanata od oca koji je u mladosti radio u jednoj od vodenica ovog kraja. Sa kumom je u Kumovoj vodenici spojio lepo i korisno.
– Kada u zapadnoj Srbiji pomenete vodenicu, sve asocira na projino brašno, kukuruzno belo. Mi smo odlučili da pokažemo da ovde mogu da se melju sve vrste žitarica. To i radimo, meljemo beli i žuti kukuruz, pšenicu, raž, ječam, heljdu, ovas, i to isključivo ošljare, autentične stare vrste – navodi Milan. Vrlo malo rade uslužno, uglavnom melju svoje žito, sva roba koju proizvedu je deklarisana, strogo kontrolisana, upakovana u odgovarajuću ambalažu. Nalazi kupce u Lazarevcu, Beogradu, Valjevu…
Milan i njegove kolege po zanatu iz cele zemlje odlučili su da ne daju da vodeničarstvo zamre. Od 2010. postoji Društvo vodeničara Srbije, ima 70 članova iz naše države i Republike Srpske. Cilj im je da promovišu vodeničarski zanat, da ga otrgnu od zaborava, da očuvaju etno-stil gradnje, da se bore za stare zanate.
Onima koji pokažu da znaju vodeničarski posao, koji imaju svoju vodenicu i rade u njoj, koji proizvode kvalitetno brašno, dodeljuju majstorsko pismo. Jednom godišnje, ubuduće će to uvek biti 21. septembra, o Maloj Gospojini, okupljaju se na saborima vodeničara Srbije.
Dok je Milana, Đorđa i njima srodne sabraće po zanatu, vitlovi i vodenički kamenovi na ovom delu Balkana neće prestati da se okreću.
Izvor: Politika
Novinar: Slobodan Ćirić
Ovsena proja mafini